NIN - INTERVJU: Elena Guskova, šef moskovskog Centra za proučavanje krize na Balkanu

Očekujte pravi protektorat!

Na neki način, protektorat već postoji, samo bi ova situacija mogla biti povod za učvršćenje prisustva međunarodnih organizacija; dakle, ono što niste dozvolili u februaru 1999.

Razgovarala: Milena Miletić

Za Elenu Guskovu, šefa moskovskog Centra za proučavanje krize na Balkanu, autora jedne od najcelovitijih studija o nestanku Jugoslavije, istorijska ekspertiza je iznad filozofije istorije. Ne dopada joj se uloga Rusije ali smatra da se situacija sada menja. Ne voli da govori o kosmičkim ciklusima razvoja svetske civilizacije ali neobjektivnost medija, "instant-istorija" kao fenomen koji će uticati na mesto Srba i Srbije u enciklopedijama morbidnog i svetskim konstelacijama, bliže su joj teme.

- Ono od čega sam pošla u svojoj knjizi jeste neobjektivnost medija i mnogobrojnih autora koji su govorili o krizi a da pri tom nisu poznavali jezik naroda o kojima pišu, niti su bili na terenu. Mislim da je dobro obuhvatiti period koji počinje u 18. veku i to sam i učinila. To nije ogled već istorija jedne federacije oko čijeg nestanka se još uvek vodi debata da li je "razbijena" ili se "raspala".

A šta vi mislite?

- Razbijena. Uz pomoć međunarodnih organizacija, velikih sila. Nije bilo podrške uspostavljanju ravnoteže među sukobljenim narodima...

Ima autora koji tvrde da je Velika Britanija trgovinom oko Mastrihta prepustila Nemačkoj vodeću ulogu u odlučivanju na Balkanu. SAD su odigrale osobitu ulogu. To je priča koja se suštinski nastavlja. Koliki je manevarski prostor Srbija imala onda i koliki je on sada?

- Veoma mali i onda i sada. Kad je kriza počela, mnoge stvari su već bile unapred rešene. Bez unutrašnjeg stanja kao osnove, teško da bi međunarodni faktor mogao tako uspešno delovati. Osobita taktika je ostavila malo prostora za delovanje Srbiji iza koje nije bilo nikoga. Kao predstavnik ruskog naroda, ja sam zato odlučila da se bavim politikom Rusije prema Balkanu. Rusija je mogla odigrati drugačiju ulogu ali ona to nije učinila.

Zašto?

- Mnogo je razloga. Politika Rusije je bila igra inicijative. Trenutak početka krize kod vas se poklopio sa početkom borbe između Gorbačova i Jeljcina. Rusija se i sama raspadala i zato nije mogla mnogo više. Znate, Jeljcin se uvek plašio spoljne politike, nikad je nije voleo. Zato je sve prepustio ministru čija je ličnost bila puna protivrečnosti a koji je i sam gotovo slučajno došao na to mesto. Ličnost koja je veoma okrenuta Zapadu. Istina je da je cilj bio da Rusija nasledi SSSR. On je, dakle, morao da napravi trgovinu. Ali, ta orijentacija ka Zapadu bila je krajnje neozbiljna i rezultirala je nepredviđanjem stvarnih interesa Rusije. Osim toga, kad god zapadne zemlje nisu mogle dobiti ustupke od Srba, one su išle preko Rusije. Nažalost, Rusija je odigrala samo takvu ulogu.

Kako ocenjujete položaj Rusije sada i njen odnos prema Balkanu?

- Pa, stvari se menjaju. Mi možemo izvući pouke iz onog što se dogodilo a imamo i drugog predsednika. On, doduše, ima mnogo stabilniju unutrašnju poziciju i napravio je mnoge promene na unutrašnjem planu. Nažalost, grešaka ima i sada. Mislim na naše trupe na Kosovu i u Bosni.

Zašto je vaš odred otišao sa Kosmeta?

- Zvanični razlog je nedostatak novca ali ja u to ne verujem, jer to nije velika suma za Rusiju. Mislim da je opet reč o nekom dogovoru oko projekata u kojima Rusija neće učestvovati. U svakom slučaju, to je greška jer sam bila na Kosovu i znam šta je prisustvo ruskih vojnika i lekara značilo tamošnjim Srbima.

Kad već pominjete Kosovo, kako vidite rešenje tog pitanja?

- To je trenutno najteže pitanje evropske diplomatije. Postoji nekoliko projekata, a podela je jedan od njih i najmanje verovatan, jer na takvo rešenje neće pristati sami Albanci. Održavanje statusa kvo je najvažnije za međunarodne organizacije a rešenje bi došlo nakon nekoliko godina. Gotovo je izvesno da međunarodna zajednica neće se zalagati za integraciju pokrajine u Srbiju o čemu govori i rečenica u Rezoluciji 1244 prema kojoj je Kosovo deo Jugoslavije, a ne Srbije. To znači da pokrajina visi između srpskih i crnogorskih odnosa.

Iako mnogi analitičari kažu da je "Velika šahovska tabla" Zbignjeva Bžežinskog pomalo zastarela, čini se da stvari idu baš u tom pravcu...

- Još 60-ih i 70-ih u SAD se formirao plan o Balkanu. Mi sada vidimo rezultate tog plana. Bžežinski je u govoru održanom na skupu sociologa u Upsali 1978. izneo suštinu svog plana: odvajanje Jugoslavije od SSSR-a nakon Titove smrti, uklanjanje komunističke vlasti. Zato je razradio i mere i njih smo već videli, počevši od potrošačke kulture preko nacionalne ideje i ekonomije. Za njega je "trojanski konj" u srcu nesvrstanih bila Latinska Amerika. Ono što sada imamo ovde je "Balkan posle Dejtona", tj. razne varijante rešenja za postkrizni prostor. U pitanju su razni oblici protektorata uz ograničenje teritorijalnog i političkog suvereniteta. Govorim o četiri vrste protektorata: BiH, Kosovo, SCG i Makedonija. SCG je primer lišavanja jedne slobodne zemlje njenog suvereniteta čak i u vezi sa razvojem državnosti. Solana je jednim potezom pera, u stvari, primorao rukovodioce dveju jedinica da pristanu na ukidanje države koju su već imali. A uzajamni odnosi centra Srbije i njene autonomne pokrajine Kosova se ne rešavaju u korist centra.

Bžežinski je, međutim, nedavno kritikovao američku politiku prema Iraku. U kontekstu svega što se dogodilo, kako tumačite ovaj njegov potez?

- Balkan je bio presedan. NATO se umešao u međunacionalni sukob u jednoj zemlji koji je u osnovi bio posledica pokušaja da se promeni politička struktura zemlje. Sada oni mogu bez odobrenja UN da intervenišu ovde ili onde. I u Avganistanu i u Iraku su to učinili, koristeći iskustvo stečeno ovde.

Sad se tu postavlja jedno malo šire pitanje. Šta mi ovde možemo očekivati od SAD nakon Iraka? I ko je na redu: Iran, Sirija ili neko treći?

- Moram reći da se pominju Belorusija, Severna Koreja, a bilo je govora i o Rusiji... Severna Koreja insistira da u predstojećim pregovorima sa SAD nema drugih učesnika zbog mnogo jačih pritisaka. Svi vuku pouke iz slamanja Srbije.

Šta mi, u stvari, rizikujemo sa Hagom? Ekonomsko zarobljavanje ili pobedu "instant-istorije" nad stvarnim činjenicama?

- Istorija će se vratiti na svoj kolosek ali bi to moglo biti kasno za ovaj narod. Zato sam i pisala ovu knjigu. Nije slučajno to što će Haški tribunal biti zatvoren nakon hvatanja Karadžića i Mladića. Kad se njegovi arhivi zatvore, proći će decenije dok se dođe do pravih dokumenata.
Da li Tribunal iz ugla relativizovanja činjenica o 20. veku više odgovara Amerikancima ili Nemačkoj?

- Mislim da ta teza nije bez osnova, tim pre što je Nemačka već postala glavna na jednom delu Balkana. Pitanje revanšizma nije zanemarljivo. No, mislim i da je uloga SAD, ipak, za sada, glavna.

Kad već pominjemo Nemačku, ono što vidimo u Bosni, podseća na vreme austrougarske vlasti. No, šta je sa ulogom Nemačke?

- To za Austro-Ugarsku ima smisla. Uloga same Nemačke je nerazjašnjena i veoma je zanimljivo posmatrati način na koji je ušla na Balkan. Poznato je da ona vojno nema pravo da interveniše nigde; ali je uspešno iskoristila međunarodne organizacije. Mnogo je jasnija uloga u Hrvatskoj i Sloveniji, zajedno sa Vatikanom. Na jednom naučnom skupu u Moskvi predstavnik Nemačke je govorio o novom konceptu Evrope sa Rusijom. To je šema koncentričnih krugova kojima upravlja po jedna zemlja a svi ostali imaju potčinjenu ulogu. Za Balkan je predviđena Turska kao dominantna zemlja. Za ruski Daleki istok to bi bio Japan a evropski deo Rusije bio bipodeljen na dva ili više delova, s tim što nije rešeno kojim bi krugovima ti delovi pripali. Varijante su različite a mnogi gledaju na Rusiju kao na objekat.
Što se Balkana tiče, vi sada nemate mogućnosti da stvorite bilo kakvu spoljnu politiku. Nudi se neka "balkanska konfederacija" bez Slovenije, koja, po mom mišljenju, nije prirodna zbog svežine događaja. Osim toga, kroz nju se nazire perspektiva ujedinjenih albanskih teritorija. Mi smo već u novoj fazi albanskog rata za objedinjenje svih teritorija na kojima žive. Albanski separatizam traje od kraja Drugog svetskog rata i nema veze sa uloženim novcem države. A prisustvo NATO-a stvorilo je pravu staklenu baštu za razvoj albanskog separatizma. Mi u Centru sada radimo na pripremi tri toma o albanskom faktoru krize na prostoru bivše Jugoslavije. Dva toma će sadržati dokumente a treći će biti analiza. Od Prizrenske lige do 2005.

Zašto baš do 2005? Ta godina se sada pojavljuje u razmatranju o datumu odlučivanja o konačnom statusu...

- Tako je. Naš je razlog da sve to što pre završimo kako bi knjiga bila stavljena na raspolaganje i naučnicima i političarima. Ako pogledate, kosovsko pitanje je uvek bilo vezano za najoštrije trenutke u odnosima među jugoslovenskim narodima. Godine 2005. ističe rok koji je obavezao članice državne zajednice i tada će se odlučivati opstaje li ona ili ne. A prema Rezoluciji 1244, Kosovo je autonomno ali u sastavu Jugoslavije! Albanci razrađuju mere protiv povratka Srba koji oni karakterišu kao kolonizaciju , što je važna istorijska paralela sa 1945. i pozivaju stanovništvo da ih aktivno primenjuje. Kontramere su kontrola srpskih sela, držanje Srba na nišanu, uništavanje svih komunikacionih veza sa Srbijom. Za Amerikance je status kvo najbolja situacija zato što oni tako mogu rešiti neke svoje probleme na Istoku.

Čarls Kupčan tvrdi da mi sada prisustvujemo američkoj "Brežnjevljevoj eri"- maksimum nakon koga ide urušavanje.

- Mislim da ta teza ima pravo na neki svoj život.

Kad smo kod njih, postoji izvesna paralela. Sada je četrdeset godina od atentata na njihovog predsednika Kenedija a i mi smo imali nedavno sličnu situaciju. U oba slučaja postoji zvanični krivac i nezvanična verzija o unakrsnoj snajperskoj vatri...

- Do sada nije bilo ozbiljnih istraživanja dokumenata o atentatu na premijera Đinđića niti je poznat motiv ubistva. Ono što je vidljivo, to je važnost tog događaja - tačka preokreta za vašu zemlju. I mislim da teškoće tek predstoje. Postoji nekoliko čudnih stvari u razvoju događaja nakon ubistva. Prvo, to nije bio razlog za uvođenje vanrednog stanja. Drugo, to ubistvo ne može biti razlog za obračun sa nekakvom mafijom, za hapšenje hiljada ljudi. Ta praksa ne postoji ni u jednoj zemlji. Treće, kao da za strukturu na vlasti nije bilo nikakve opasnosti od gubitka institucija koje bi trebalo da zemlju vode napred. Mislim na Skupštinu, izbore... Odugovlačenje raspisivanja izbora je proizvelo vrlo opasnu situaciju u kojoj bi neko sa strane lako mogao doći na pomisao da pošto ova zemlja nema vladu, Skupštinu, predsednika, ona nije u stanju ništa da učini za svoju stabilizaciju pa bi mogao taj neko sa strane da preuzme upravljanje njom!

Opet dolazimo do protektorata. Da li je moguće da neko sa strane proizvede vanredno stanje kako bi sprečio dolazak, recimo, radikala, na vlast?

- Na neki način, protektorat već postoji, samo bi ova situacija mogla biti povod za učvršćenje prisustva međunarodnih organizacija; dakle, ono što niste dozvolili u februaru 1999. Izbori su dokaz da narod pokušava da se suprotstavi tom prevelikom uticaju sa strane.

U drugoj vrsti protektorata, Bosni, takav presedan postoji pa visoki predstavnik može, ukoliko mu se ne dopadnu rezultati izbora, da ih poništi. Ovo sada bila je proba raspoloženja. No, može se očekivati da međunarodna zajednica utiče na vaše izbore ali ne tako drastičnom merom već pomaganjem onih kandidata koji joj odgovaraju. Poziv OEBS-a je normalna verbalna reakcija ali Evropa, ipak, neće ostati samo na toj vrsti podrške.