KOMENTAR Srpskoj stolici vlast testeriše nogu

Piše Nikola Janić

Posle decenija života van otadžbine kod mnogih od nas znanje maternjeg jezika jenjava. Broj srpskih reči osetno se smanjio, a švedskih, nemačkih ili francuskih povećao. Izgubili smo sposobnost da ukratko objasnimo sve što nam smeta ili nas duboko boli. Godina i belih vlasi je sve više, a vitalnosti i sećanja sve manje.

Međutim, neka od sećanja, na primer ona na osnovna pravila srpskog jezika, koja mogu imati egzistencijalnu važnost za narod i državu, kod većine nas ostala su zauvek. Možda i više nego kod nekih u matici. Jer, problem srpske države nije činjenica što se kod predstavnika njene dijaspore smanjuje broj srpskih reči. Problem je više to što su mnogi njeni političari zaboravili da srpski jezik pored "proste" ima i prosto-proširenu i složenu rečenicu.

Dok su u matici sve složenija dešavanja, u međupartijskoj komunikaciji prosta rečenica ostaje odomaćena svakodnevnica. Dok je za nas, koji živimo u Evropi, gde granice nestaju, to neshvatljivo, za srpsko-crnogorske političare je normalno i podrazumeva se da se naša "bratska država" deli novopostavljenim granicama, čvršćim od mnogih preostalih granica između evropskih zemalja. Nije to poluproširena rečenica, već nečija idiotska šala, koja je prihvaćena stvarnost i u primorskom i u brdovitom delu ove čudne, ali nama drage zemlje na Balkanu, da je u jednom njenom delu ”državna valuta” evro, a da se u drugom delu iste zemlje plaćanje ili primanje evra umesto dinara tretira kao ozbiljan zakonski prekršaj!

Zagonetka je zašto se predsednik sadašnje SCG, gospodin Marović, čovek koji je do juče zagovarao crnogorsku samostalnost (što podseća na Mesića pred raspad Jugoslavije) prilikom odlaska u ”inostranstvo” služio isključivo prostom rečenicom. Da li je predsednik zaista zaboravio da su u prošlom građanskom ratu stradali i patili svi narodi, a da su pojedinci iz svih ranije ”bratskih” jugoslovenskih naroda jedni drugima činili zlo? O jednom tako komplikovanom mozaiku zločina i patnje gospodin Marović je verovatno rešio da govori u Sarajevu još dok je planirao ovu državnu posetu Bosni i pre nego što je njegov avion sletio na sarajevski aerodrom. Dakle, imao je vremena da dobro razmisli o svemu. Ostaće za sve nerešen rebus zašto je onda predsednik Srbije i Crne Gore prostom rečenicom uputio jednostrano izvinjenje. Iz kojih razloga gospodin Marović nije proširio svoju rečenicu bar do prihvatljivog ljudskog i političkog reciprociteta i saopštio mišljenje većine: Vreme je da se bivši jugoslovenski narodi izvinu jedni drugima za nanešene patnje i počinjene zločine? U kojoj to zemlji još, izuzev čudne ”Srbo-crno-slavije”, postoji predsednik kome su stradanje sopstvenog naroda i počinjeni ratni zločini prema njemu sekundarni umesto primarni?

Pregovaračkim foteljama u kojima su sedeli i na koje će po pitanju budućeg statusa Kosova ponovo da sednu srpski pregovarači, nogu je skratila doskorašnja srpska Vlada. Umesto da se učvrsti i ojača, ”srpska stolica” je postala klimav tronožac, nekoristan za Srbe i Kosovo. Dok srpska strana pokušava da bar još neko vreme ostane na tronožcu pre nego što zauvek sa njega sklizne, dotle kosovski Albanci, ali i Hrvati i Bošnjaci, uz pomoć njihove dijaspore nastavljaju da lobiraju i ponavljaju stare priče da su jedino ”Srbi ti koji su ubijali i silovali”. Tako u zapadnoj javnosti i dalje drže tenziju uvreženih mišljenja i time učvršćavaju dobar osnov za stavove i zahteve njihovih predstavnika.

Zapadni političari teško će moći (ili zbog javnog mnjenja u njihovim zemljama hteti) da pridaju važnost onome šta u razgovorima o Kosovu ”kažu Srbi”. Očigledno da je srpska vlast zaboravila (ili se pravi luda) da van granica SCG živi oko trećina njenih državljana? Deo vlasti i delovi medija u matici znaju (ali se namerno prave ludi) da pojedinci iz srpske dijaspore, koja broji nešto više od tri miliona ljudi, sami ne mogu mnogo da učine. Ali organizovana srpska dijaspora i masovnost njenih organizacija i asocijacija može.

Srpsku dijasporu ne čine pojedinci. Neki mediji u tome varaju javnost u matici, dozvoljavajući da sami budu prevareni od malih ljudi koji u sebi nose veliki narcizam i potrebu zadovoljenja ličnog interesa i ega ispred interesa svog naroda i države. Glavni urednici novina i TV stanica svojim novinarima i reporterima "prijateljski" sugerišu da izveštavaju suprotno od onoga što su lično videli i čuli na skupovima i sastancima dijaspore. Neka im daju da "izrađuju" horoskope, jer to je takođe jedna vrsta prevare, ali dobrovoljno prihvaćene od čitalaca.

Organizovana srpska dijaspora ne sme da ćuti kada su u pitanju istina i stvari koje su od opšteg interesa za sve nas. Imamo pravo i obavezu da tražimo odgovore na sve što nam je neshvatljivo ili neprihvatljivo. Na primer, za koga je vlada Srbije štampala ”Belu knjigu” o Kosovu? Da li samo da bi je predsednik Živković, uz veliku medijsku kampanju, promovisao srpskoj javnosti, ili da ovom knjigom iznese istinu i činjenice o teroru koji je i dalje stalno prisutan na Kosovu? Ako je cilj ovo drugo (što bi trebalo da jeste) kako je onda moguće (i čija je krivica?) da je retko ko dobio ovu knjigu?

Ni čelne organizacije srpske dijaspore u Evropi, ni ljudi koji su prisutni u telima vlada zapadnih zemalja, nisu čak na izričito traženje dobili ni jedan primerak? Nije im dostavljeno ni izdanje na engleskom, koje bi lično uručili možda baš političaru ili ministru neke zapadne vlade koji će sutra sedeti u fotelji, a srpski predstavnici i dalje na tronožcu, kada se negde neki razgovori i pregovori o Kosovu budu nastavili? Ipak, belo se lako isprlja.