danas - RASPRAVA Povodom stavova izreČenih na tribini Helsinškog odbora o Kosovu

Poslednji dinosaurusi Balkana

Piše: Protosinđel Sava (Janjić)

Nedavna izjava predsednice Helsinškog odbora u Srbiji Sonje Biserko na tribini "Kosovo: standardi i status" da je "Beograd suočen sa izborom između Kosova i Evropske Unije" predstavlja već više puta do sada ponavljanu netačnu i politički tendencioznu tvrdnju koju nam je letos "dobronamerno" saopštio Džordž Soroš, a zatim je ponovili Rieard Holbruk i Bernard Kušner prilikom nedavne posete Beogradu. Od tada, podstaknuti svojim finansijerima i političkim mentorima ovu tezu papagajski ponavljaju mnogobrojni predstavnici raznih nevladinih organizacija, čiji je cilj stvaranje atmosfere koja bi omogućila dezintegraciju Srbije i Crne Gore, a potom i razgradnju same teritorije Republike Srbije.

U osnovi, reč je o potpunoj zameni teza - upravo teritorijalnom dezintegracijom Srbija gubi mogućnost da se afirmiše kao savremena evropska država i buduća članica EU. Gospođa Biserko, kao i neki drugi učesnici ove tribine, koji su zastupali slične stavove i koji se godinama bave pitanjima ljudskih prava i demokratizacije društva, već pune četiri godine uporno ignorišu stradanje srpskog, romskog i drugog ne-albanskog naroda na Kosovu i Metohiji, zalažući se istovremeno za stvaranje nezavisne i etnički čiste albanske države znajući vrlo dobro da u takvoj tvorevini neće moći da živi niko osim samih kosovskih Albanaca.

Događaji u poslednje četiri godine su sasvim jasno pokazali i Srbima i celom svetu kakvu viziju društva imaju vodeći albanski političari i intelektualci. Prilikom svojih poseta Prištini pomenuti "borci za ljudska prava i demokratiju" daju neodgovorne izjave pred albanskim auditorijem, pokazujući krajnji nedostatak moralnog i profesionalnog kredibiliteta objektivnih analitičara, kakvim se predstavljaju.

Svrstavajući se na stranu samo jedne etničke zajednice i njenih ekstremnih političkih ciljeva oni de facto učestvuju u legalizaciji etničkog terora koji se sprovodi na Kosovu i Metohiji, nažalost pod zastavom UN. Takvim postupcima gospoda Biserko duboko kompromituje Helsinški komitet i predstavlja ga kao ekspozituru albanskog političkog lobija u Srbiji.

Evropa kojoj SCG, kao najmultietničkija država na bivšem jugoslovenskom prostoru teži nije zajednica etnički čistih država i društava u kojima građani bivaju lišavani osnovnih ljudskih prava zbog svog etničkog i verskog porekla. Upravo takvo retrogradno društvo gradi se već četiri godine na Kosovu i Metohiji uprkos međunarodnom prisustvu i delovanju mnogobrojnih međunarodnih organizacija za ljudska prava, uključujući i Helsinški komitet.

Insistiranje na secesiji Kosova i Metohije, pod izgovorom prava na samoopredeljenje, stoga ne predstavlja put ka Evropi 21. veka i direktno se kosi sa idejom ujedinjene Evrope u kojoj granice postaju anahronizam, a integracija, saradnja i poštovanje različitih tradicija uzvišena vrednost koja počiva u temeljima evropske civilizacije i kulture. stvaranje romantičarskih nacionalnih država pripada 19. veku i zaista je apsurdno da oni koji se deklarišu kao pobornici evropske kulture zastupaju prevaziđene ideje daleke prošlosti koje su neposredno dovele do krvavog raspleta jugoslovenske drame u toku devedesetih godina prošlog veka.

Gospođa Biserko, gospodin Srđa Popović i prof. Olga Popović-Obradović kao da zaboravljaju da Srbija danas nije više Srbija iz vremena režima Slobodana Miloševića. Iako uz ozbiljne poteškoće i iskušenja, većina gradana SCG pred sobom imaju viziju modernog evropskog društva koje istovremeno neće zanemariti tradicionalne vrednosti, posebno duhovne vrednosti Hrišćanstva, koje predstavljaju jedan od glavnih istorijskih, moralnih i kulturnih temelja savremene srpske državnosti i identiteta veaine građana SCG.

Cilj Srbije nije okupacija Kosova i Metohije, niti teror nad etniekim Albancima, nego stvaranje uslova u kojima bi svi građani naše južne pokrajine mogli ravnopravno da ostvaruju svoja prava i očuvaju svoj etnički i kulturni identitet u okviru decentralizovane i demokratske države Srbije.

Za takav cilj nije potrebno prekrajanje granica po etničkoj osnovi, sto zapravo traže kosovski Albanci, jer bi to neizbežno dovelo do čitavog niza pokušaja da se promene druge granice na Balkanu i tako nepovratno uništi preostalo multietničko i multikulturno nasleđe ovog dela Evrope. To bi istovremeno bio i opasan presedan koji bi ugrozio osnovne ideje evropske integracije. Naravno, i oni Srbi koji sanjaju o Kosovu koje bi se vratilo u period policijske uprave iz Miloševićevog vremena takođe su izgubili osećaj stvarnosti i zajedno sa Albancima koji na sličan način nameravaju da nađu "konačno rešenje" za Srbe predstavljaju poslednje dinosauruse Balkana.

Srpska pravoslavna crkva zato snažno podržava ne samo očuvanje državne zajednice SCG u njenim sadašnjim međunarodnim granicama, nego i najširu autonomiju Kosova i Metohije u okviru Srbije, sto bi omogućilo i albanskom narodu da zajedno sa ostalim nacionalnim zajednicama lakše dostigne potrebne ekonomske, kulturne i bezbednosne standarde potrebne za ulazak u Evropu.

Kosovo koje bi kao eventualna samostalna država bilo u konstantnoj političkoj tenziji sa SCG i Makedonijom, postalo bi kulturna, politička i ekonomska crna rupa Evrope i predstavljalo bi poraz višegodišnjih međunarodnih napora da se državne granice ne moraju neophodno podudarati sa etničkim.

Zanimljivo je da su gospođa Biserko i njeni mentori svojevremeno uporno podržavali jedinstvenu i multietničku Bosnu i Hercegovinu, a sada insistiraju na podeli multietničke Srbije. Ukoliko bi se dozvolila secesija kosovskim Albancima, zar ne bi bilo logieno da se to isto pravo omogući Srbima i Hrvatima u Bosni i Hercegovini?

Secesija Kosova i Metohije ne samo da bi dovela do potpunog nestanka srpskog naroda i uništenja najveaih pravoslavnih svetinja na ovim prostorima, nego bi neposredno otvorila proces etničkog i teritorijalnog objedinjavanja Albanaca, revizije Londonske konferencije iz 1913. godine, kao i do novih ratova, žrtava i stradanja nevinih civila. Možemo samo da se iskreno nadamo da takvu viziju nemaju pomenuta gospoda koja tako olako i samouvereno zagovaraju otcepljenje Kosova i Metohije, ne razmišljajuai o posledicama takvog čina.

Eparhiju raško-prizrensku i kosovsko-metohijsku koja je već četiri godine na raspeću sa preostalim vernim narodom i podnosi svakodnevni teror albanskih ekstremista i indiferentnost međunarodnih predstavnika, ovakvi neodgovorni stavovi pomenute gospode duboko vređaju. Crkva je na ovim prostorima bila jedan od najglasnijih kritičara bivšeg režima, ali i bespoštedni protivnik albanskog ekstremizma i terorizma. U pojedinim srpskim manastirima utočište su za vreme rata nalazili pripadnici svih nacionalnih zajednica uključujući i Albance muslimane.

Međutim, i pored takvog opredeljenja Srpska pravoslavna crkva na ovim prostorima izložena je sistematskom teroru i uništenju vrednih srednjovekovnih kulturno-istorijskih spomenika, koji su preživeli pet vekova otomanske okupacije. Ideolozi etnički čistog Kosova čine sve kako bi ne samo proterali preostalo srpsko stanovništvo, nego i potpuno promenili kulturni i duhovni identitet Pokrajine koja predstavlja riznicu najlepših i najvrednijih pravoslavnih hrišćanskih spomenika srednjeg veka. Međutim, te očigledne činjenice kao da ne zabrinjavaju pomenutu gospodu koja iz svojih udobnih beogradskih kabineta pokušavaju da iskroje sudbinu ljudi cije nevolje i patnje nikada nisu ni pokušali da razumeju.

Srpska pravoslavna crkva je duboko uverena da će građani Srbije, bez obzira na svoje etničko ili versko poreklo, umeti da prepoznaju da iza ovakvih izjava pomenutih učesnika Tribine o standardima i statusu Kosova ne stoje argumentovani i konstruktivni stavovi odgovornih ljudi i intelektualaca, nego nedobronamerne ideje izvesnih političkih krugova u svetu koje Srbiju žele da vrate u 19. vek i pretvore je u minorni faktor na političkom i kulturnom prostoru Balkana.