Nikola JaniĆ, Predsednik saveza srpskih udruŽenja i Član saveta Švedske vlade po pitanju integracije i etniČke ravnopravnosti: Smrt je bila u rukama bolesnog mladog čoveka?

Švedski narod je i dalje nem u svojoj tuzi posle ubistva ministra spoljnih poslova. Čovek koji je zatvoren pod sumnjom da je ubio Anu Lindh, rođen je u Švedskoj. Njegovo ime nije Mats ili Martin. On se zove Mijailo, a njegovi roditelji su poreklom iz bivše Jugoslavije, sadašnje Srbije i Crne Gore. Šta je bio motiv ovog ubistva? Da li je moguće sa time u vezi govoriti o poreklu ubice? Naravno da je odgovor negativan ukoliko nije u pitanju teroristički napad ili politička aktivnost fanatika. Kako je uopšte moguće da jedan mlad čovek, na jedan ovakav način napadne i oduzme život ovoj rastom maloj i bespomocnoj zeni, kao što je bila Ana, usred belog dana i u prepunoj robnoj kući u centru Stokholma? Danas na to niko nema odgovor, ali za mnoge od nas je izuzetno važno da se mediji zaustave na činjenici da je ovo ubistvo delo jedne osobe. Ceo narod ne može da se oslikava u onome šta je učinio jedan čovek, ali Srbi u Švedskoj su i pored toga ponovo uznemireni i šokirani.

U švedskim medijima Srbi su proglašeni maltene kao jedino odgovorni za građanski rat koji je besneo u Jugoslaviji. O zločinima čije su žrtve bili svi narodi informisano je na način koji je kod Šveđana doprineo permanentnom razmišljanju da su jedino Srbi izvršioci svih zločina. Rečenica, "Svi su činili zločine ali Srbi su…", bila je napamet naučena klasika kod mnogih diskutanata i reportera koji su, govoreći ponekad o silovanim, zaklanim i na druge bestijalne načine ubijenim srpskim civilima, na svaki način izbegavali da pomenu nacionalnu pripadnost počinioca tih zločina. Izvršioci zločina nad Srbima, muslimani, Hrvati i Albanci, opisivani su naprimer rečenicom: "masakr nad Srbima izvršili su nesrbi". Bes, nemoć, izbezumljenost i neshvatanje bili su svakidašnji osećaji kod Srba, koji su se čitavu deceniju osećali, i jednim delom i bili, izolovani u švedskom drustvu.

Godine posle građaskih ratova na području bivše Jugoslavije u Švedskoj se desilo više krvavih obračuna i ubistava, u kojima su osobe koje potiču iz Jugoslavije imale ”glavnu ulogu”. U Srbiji je ubijen premijer Zoran Đinđic. Zbog svih tih krvavih zločina i dešavanja, koja su se odigrala na različitim geografskim područjima, stvorila se odjednom pretpostavka da Srbi u sebi mozda nose kult i mentalitet nasilja, o čemu bi se "trebalo govoriti".

Naravno da to nije istina. Srbi nemaju posebne gene koje prouzrukuju nasilje i oni zaslužuju da se prema njima ophodimo isto kao i sa svim drugim narodima, uključujući Švedjane. Ali veoma je vazno kako mediji tretiraju ovu temu. Ljudski život je isto vredan i tako treba i da se posmatra, bez obzira na nacionalnost, versku ili drugu pripadnost. Krajem avgusta poslao sam skoro identičan apel švedskim medijima i švedskom premijeru Goranu Peršonu, gde sam između ostalog napisao, da je na Kosovu opet došlo do ubistva maloletne srpske dece. Posle ulaska zapadnih vojnih i policijskih snaga na Kosovo, sa prvenstvenim ciljem da pruže zaštitu svom civilnom stanovništvu, od leta 1999. do leta 2003. u ovoj srpskoj pokrajini ubijeno je 847 ljudi koji nisu albanske nacionalnosti. 1.254 ih je kidnapovano a većina od ovih ljudi se računa takođe ubijenim. Švedska javnost ne čuje mnogo o svakodnevnom proterivanju, teroru, ubistvima i drugim zločinima koja se vrše nad srpskim civilima. Ćutnja je prisutna i pored činjenice da postoji ugovor između švedske drzave i medija o obavezi informisanja javnosti o važnim dešavanjima u zemlji i u svetu. Možda postoji neko ko javno može da deklariše da srpski životi za švedsku javnost nemaju važnosti?

U medijima postoji i dalje neka vrsta cenzure i odlučnosti da se ne informiše o onome što se desava na Kosovu. Međutim, predsednik Goran Person prosledio je moje pismo kao zvaničan predmet ministarstvu spoljnih poslova. Biće tragična ironija, ako je Anu Lind, kako izgleda prema nalazima dosadašnje istrage, ubio jedan Srbin, bas kada se dogovaralo da se sretne sa drugim Srbinom, da bi diskutovali na koji način bi Švedska mogla da se angažuje i doprinese da se zaustavi progon i ubistva srpskih civila na Kosovu. Bila bi to najcrnja ironija, ali životna istina je i da švedska javnost, ako se Mijailo osudi kao kriv za ubistvo švedskog ministra spoljnih poslova, shvati da nož u ruci nisu držali "Srbi". Smrt se nalazila u rukama bolesnog mladog čoveka, koji nije dobio pomoć koju je više puta tražio u zemlji, koja je u svetu poznata po tome da želi da pomogne drugima. Srbi u Švedskoj, isto koliko i Šveđani, žale Anu i ona nedostaje svima. Ukoliko se bilo kakav deo krivice, za to što Ana nije vise među nama, nalazi na nečijoj savesti, ne računajuci izvršioca zločina, onda o tu mogućnost možemo diskutovati tek kada sud donese presudu o tome ko je ubio švedskog ministra spoljnih poslova, Anu Lindh. Tada će možda i motiv ovog ubistva biti jasniji.