Uvodnik Nedostatak političke volje Hladnokrvni masakr dece u Goraždevcu 13. avgusta na kosovskoj rečici Bistrici bio je, koliko god to zvučalo grubo, logična posledica činilaca od kojih je albanski terorizam samo jedan u nizu, a verovatno ne i najvažniji.

Piše Mira Beham

Radi ilustracije da ispričam priču koja otkriva, čini se na prvi pogled - malu, diplomatsku tajnu. Krajem prošle godine, dok je Komisija za istinu i pomirenje još postojala, šef beogradske kancalarije Međunarodnog crvenog krsta (MCK), Švajcarac poreklom, zatražio je hitan razgovor sa mnom kao članom Komisije zaduženim za razne zadatke. Došao je sa asistentkinjom i brdom dokumenata, sav nervozan i uzbuđen. Posle tri-četiri minuta kurtoaznih uvodnih reči i proveravanja njemu nepoznatog sagovornika, počeo je sa rastućim besom da izlaže razlog dolaska.

Rekao je da MCK priprema publikaciju dokumenata o sudbini raseljenih, prognanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije i objasnio: "Situacija je krajnje dramatična, a umesto da pružaju pojačanu pomoć međunarodna zajednica, EU, nevladine organizacije, UNMIK, KFOR ali i beogradske vlasti okreću leđa tragediji. MCK nije politička organizacija i ne sme da deluje kao takva, stoga mi vas kao predstavnika jedne savezne institucije preklinjemo da nam pomognete da se stvori što šira politička svest u srpskoj ali i u međunarodnoj javnosti za ovu tragediju."

Naravno, čovek je govorio o sudbini kosovskih Srba. Kratko posle toga, Komisija za sprovođenje Ustavne povelje ugasila je Komisiju za istinu i pomirenje, a novom predsedniku državne zajednice SCG nije palo na pamet da tu instituciju oživi shodno njegovom mišljenju "da nam ne treba Komisija za istinu i pomirenje jer imamo Hag".

Publikacija MCK-a je objavljena, a da praktično nije zapažena ni u srpskoj ni u svetskoj javnosti.

Slučaj je slikovita potvrda dveju činjenica koje određuju događaje na Kosovu posle NATO bombardovanja: prva je da postoj opšti nedostatak političke volje da se uvaži tragična stvarnost na Kosovu danas. Međunarodna zajednica, u vidu Ujedinjenih nacija, i NATO zemalja zataškava sopstevni poraz u južnosrpskoj pokrajni, jer ne sme da ruši sliku "dobrih i loših momaka" koja je godinama bila temelj njene politike prema prostorima i nacijama bivše Jugoslavije i najzad opravdanje za bombardovanje Beograda. Zapadni mediji koji prećutkuju kosovsku tragediju, samo slede taj nedostatak političke volje njihovih zemalja.

A politička volja srpskih vlasti da se zaštite prava i život Srba na Kosovu, zakasnela i neuverljiva ostaje bez jasne strategije i definisanog cilja. Tako Čović istupanjem na sednici Saveta bezbednosti posle ubistava u Goraždevcu nije uspeo da nametne srpski interes kao interes međunarodne zajednice što Albanci u ime svojih ciljeva stalno i dalje čine.

Druga činjenica koja danas obeležava kosovsku stvarnost, i ne samo nju, je da srpske žrtve i dalje nemaju lobi – ni u Srbiji, a tek ne izvan nje. Zašto nije 100.000 ljudi odmah izašlo na ulice Beograda da demonstrira snažnu osudu ubistava nedužne dece? Trebalo je da prođe deset dana da se na Trgu republike skupe Beograđani u nepoznatom broju i da zapale sveće za pokoj duša. U drugim gradovima Srbije sličnih manifestacija uopšte nije bilo.

Može se reći da su Srbi iscrpljeni, izmoreni, izluđeni, poniženi i poraženi događajima zadnje decenije i više, da nemaju snagu za bilo kakvu demonstraciju političke volje. Međutim, to može da bude obrazloženje, ali ne i opravdanje za pasivnost.

Nedostatak politčke volje je zaseda iz koje se puca na srpsku decu. Danas se to dešava na Kosovu, sutra će se desiti u preševskoj dolini, prekosutra možda već u Nišu. A put od Niša do Beograda je kratak.