Nova srpska politička misao

Esej o podeli Kosova

Situacija na Kosovu postaje sve bezizlaznija i nepodnošljivija za kosovske Srbe i zahteva sve upornije neko realno rešenje. "Koreni" prenose izvode iz naučnog rada objavljenog decembra 1999. godine, koji razmatra podelu Kosova kao jedinu razboritu mogućnost

Piše: Slobodan Antonić

Kao glavni zastupnik zamisli o podeli Kosova uzima se Dobrica Ćosić, koji je, navodno, još osamdesetih godina u nekim intelektualnim razgovorima iznosio zamisao o "razgraničavanju sa Albancima", a zapadna literatura pominje čak i nekakve mape podele Kosova, izrađene u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti kao prilog Memorandumu(?!). Međutim, prvo uverljivo svedočenje o ovakvim Ćosićevim zalaganjima daje Borisav Jović, nekadašnji predsednik SFRJ. Prema Jovićevom kazivanju, Ćosić je u dvočasovnom programskom razgovoru o načinima rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, vođenom 11. septembra 1990. godine, izneo procenu da se "Kosovo ne može očuvati", pa je stoga savetovao da je "realno da se razgraničimo, zadržavajući ugalj i neke svetinje (Gračanicu, Gazimestan) ", za šta "plan treba napraviti u tajnosti, i u pogodnom trenutku ga aktivirati".

Nešto docnije, u "radnim pribeleškama" iz 1991. objavljenim sledeće godine, Ćosić je zapisao: "Ne težiti etnički čistoj Srbiji, ali osloboditi one koji se sa Srbima ne osećaju slobodnim i koji Srbima ograničavaju i zagađuju slobodu na njihovoj zemlji. Odmah i radikalno početi rešavanje kosovskog pitanja razgraničenjem s Albancima na osnovi etničkih, istorijskih i kulturnih prava… Revizija granica je neminovna, demokratska, spasonosna za jugoslovenske narode i Evropu sa stanovišta budućnosti. Budućnost nalaže tu reviziju granica, trajni mir nalaže tu reviziju republičkih granica, nasleđenu iz ratova i krojenu komunističkom, titovskom ideologijom". Konačno, u spisima iz 1993., Ćosić veli da je "ujedinjenje albanskog naroda istorijski neminovno" ali da taj proces treba usloviti "uvažavanjem istog srpskog prava na celoj teritoriji bivše Jugoslavije". Stoga on predlaže "konačno rešenje koje se ne sme dugo odlagati" a to je "prekomponovanje celokupnog jugoslovenskog i balkanskog prostora… na principu samoopredeljenja naroda".

Kao što se vidi, Ćosićeva zamisao o "etničkom razgraničenju" podrazumevala je da se podela Kosmeta izvrši u sklopu šire promene granica bivših jugoslovenskih republika i pokrajina. Međutim, pad Srpske Krajine i Dejtonski sporazum, 1995. godine, znatno su umanjili snagu ovog predloga, koji ionako nikada nije bio posebno poznat široj javnosti.

Ali, ideju podele Kosmeta, no bez nužne razmene teritorija (tzv. podela amputacijom), izneće 1996. godine, na godišnjoj skupštini Srpske akademije nauka i umetnosti, njen predsednik, Aleksandar Despić. On je svoj govor započeo tvrdnjom da ga je zabrinulo to što političari iz pojedinih zemalja, koji "nesumnjivo više puta nisu delovali kao prijatelji srpskog naroda, veoma odlučno insistiraju da Albanci na Kosovu ne treba ni da zamišljaju da mogu da postanu nezavisna zemlja". Ako ozbiljno razmislimo zašto oni to rade, nastavio je Despić, videćemo da je to stoga što će albanska manjina, zahvaljujući pravoj demografskoj eksploziji, uskoro prestati da bude manjina u Srbiji: "Kroz dvadeset godina ili trideset, Srbija će postati zemlja s dva naroda slične brojnosti – dvojezička zemlja sa dva jezika koji nemaju isti koren".

Premda Despić nije smatrao da je dvonarodnost samo po sebi zlo (pri čemu je on navodio slučaj Flamanaca i Valonaca u Belgiji), ipak je bio mišljenja da treba biti realan i razumeti "da takvo stanje ne bi bilo dobro za srpski narod, da je etničko dvojstvo bremenito nepremostivim problemima zbog kakvih se i raspala bivša Jugoslavija i sa kojima su suočene i zemlje na najvišem stepenu civilizacijskog razvoja, da se kad-tad ipak rađaju težnje ka razdvajanju, kao danas u Kanadi". Stoga je Despić predložio da bi "trebalo početi razgovore sa onima koji upravo insistiraju na secesiji Kosova, o mirnom civilizovanom razilaženju i razgraničenju, kako se ne bi ponovila tragična iskustva neposredne prošlosti".

Od svih iznesenih predloga o rešavanju pitanja Kosmeta, ovaj govor je na najburniji način primljen u našoj javnosti. Njega su, recimo, među srpskim političkim činiocima, oštro napali i osudili predstavnici Srpskog pokreta otpora s Kosmeta (Momčilo Trajković), zastupnici Stranke srpskog jedinstva, Srpske radikalne stranke, pa i Demokratske stranke Srbije. Socijalistička partija Srbije, Demokratska stranka, Srpski pokret obnove i Građanski savez primili su u prvi mah ovaj predlog naglašeno uzdržano, da bi neki od njih (SPO), posle izvesnog vremena i sami veoma žustro počeli da ga odbacuju ("kosovskometohijska zemlja niti je na prodaju niti je za podelu, Kosovo je uvek bilo i biće u Srbiji i samo u Srbiji!", portparol stranke Ivan Kovačević na konferenciji za štampu; Naša Borba, 3. juli 1996). (…)

Jedini od srpskih političara koji je izričito podržao Despićev predlog bio je savezni poslanik i član Demokratskog centra, Desimir Tošić (Dnevni telegraf, 11. juni 1996). Kada je, pak, reč o srpskim intelektualcima, jedini za koga znam da je javno podržao zamisao podele Kosmeta bio je Slobodan Samardžić. "Što se Kosova, pak, tiče", rekao je on u jednom intervjuu, "mislim da bi ga na duži rok trebalo podeliti s obzirom da su Albanci dosad jasno pokazali da ne žele da žive sa Srbima" (Samardžić, 1996). Ali Samardžićeva izjava bila je brzo prekrivena Krizom od 17. novembra, koja je izbila pet dana po objavljivanju ovog razgovora. (…)

Verovatno je prvi povoljan trenutak za početak pridobijanja zapadnih sila za podelu Kosova kao rešenje bila 1990. kao i 1991. godina (otprilike onda kada je to Joviću savetovao Dobrica Ćosić). Pre raspada SSSR-a i usvajanja dogme o nepromenjivosti komunističkih granica Zapad je još bio otvoren za različita rešenja, i promišljenom i doslednom državnom politikom Srbija je možda mogla da izbori makar pravo građanstva za načelno rešenje koje joj je odgovaralo.

Recimo, moglo se zastupati načelo da granice novih država treba sporazumno uskladiti sa etničkim sastavom stanovništva, pri čemu je postupak razgraničenja mogao uključivati i međunarodno posredovanje, čitav niz oblasnih pa i opštinskih plebiscita (kao u slučaju Koruške, oktobra 1920, ili kantona Jura 1978-1983), moguće prisustvo međunarodnih posmatrača i izvestilaca, uz maksimalnu međunarodno zajamčenu zaštitu prava preostalih manjinskih zajednica itd. Međutim, Milošević se u to vreme osećao kao potpuni gospodar prilika (setimo se da je mesecima "kažnjavao" ambasadora SAD tako što je odbijao da ga primi) i, podržavan halabukom srpske nacionalističke elite, istakao je previsoke ciljeve: prigrabiti što veći deo Hrvatske i Bosne a zadržati celo Kosovo.

Stoga je politika beogradskog režima išla sa zahtevom da se u sporu oko jugoslovenskog nasleđa koriste dva načela – etničko, u Hrvatskoj i Bosni, i legalističko, na Kosmetu. Ali, takav stav se ni u kom slučaju nije mogao ozbiljno braniti niti u stranom javnom mnenju niti u diplomatskim krugovima. Naime, uvek se postavljalo pitanje s kojim pravom Srbija traži da se u jednom slučaju primenjuje jedno načelo a u drugom drugo, u zavisnosti od toga šta joj više odgovara? Primena pravila od slučaja do slučaja zavisno od moguće koristi nije nikakava primena pravila već puka samovolja, i sa time se zaista teško moglo bilo kuda stići.

Druga povoljna prilika za pridobijanje Zapada – ako ne već i za početak ostvarenja ove zamisli – bilo je, po svemu sudeći, razdoblje 1992-1995, tj. doba vojničke premoći Srba u ratovima u Hrvatskoj i Bosni. U trenutku kada su Srbi držali 30% Hrvatske i 70% Bosne, i kad je Zapad dugo bio nedlučan šta da radi, verovatno se mogao napraviti privlačan mirotovorni zavežljaj u kome bi se ponudilo da se sa Kosovom uradi isto što i sa Hrvatskom i Bosnom, tj. da se izvrši etničko razgraničenje i priključenje narodnosno nespornih delova maticama. To bi tada već svakako išlo teže nego pre 1992. godine, pošto je Zapad, u međuvremenu, želeći da zadrži sužene međe Rusije, prihvatio načelo nepromenljivosti granica.

No pragmatizam je u međunarodnim odnosima uvek bio jači od načelnosti, tim više što su i ugledni stručnjaci za međunarodnu politiku dovodili u pitanje načelo nepromenljivosti granica. "Mora se prihvatiti da je svakako najbolje rešenje kada u granicama jedne zemlje postoji najmanji mogući broj pripadnika nacionalnih manjina", uzjavio je tako, u intervjuu Borbi (24. jul 1993), Jonathan Eyal, upravnik istraživačkog odseka Kraljevskog instituta za odbranu iz Londona (Royal United Services Institute for Defence Studies). I nastavio: "Ako se granice mirnim putem mogu prepraviti na taj način da smanje broj pripadnika nacionalnih manjina u nekoj zemlji, to treba da uradimo". Pre no što se odlučio da se vojno umeša i iz vazduha dejstvuje po položajima Srba u obe Krajine, Zapad je gotovo tri godine pokušavao da diplomatski razreši bosanski i hrvatski čvor i u tome mu se odgovarajućom srpskom strategijom svakako moglo pomoći.

Konačno, treća i poslednja prilika verovatno je bila 1997. godina i vreme koje je toj godini neposredno predhodilo ili sledilo. Najpre, Dejtonski sporazum, potpisan 21. novembra 1995. godine, značio je korak u davanju izvesnog međunarodnog legitimiteta načelu podele kao načinu rešavanja etničkih sukoba, a takvo rešenje za Kosovo je u međunarodnim stručnim krugovima čak i otvoreno zastupano.

Nakon Despićevog istupa u Akademiji, ugledni britanski časopis Svet danas (The World Today) koji izdaje londonski Kraljevski institut za međunarodne odnose (The Royal Institute of International Affairs) objavio je članak koji je podržao podelu Kosova kao najrazboritije rešenje.

U članku se ustaje protiv dogme o zakovanosti evropskih granica i predlaže da se prihvati prilagodljivije načelo koje bi promenu granica podržalo u slučajevima kada su ispunjena tri uslova: 1. da postoje snažni razlozi za to, poput predupređenja ratnog sukoba; 2. da promena granica ne remeti regionalnu bezbednost, i; 3. da je promena granica zasnovana na saglasnosti obeju strana. U slučaju Kosmeta, stoji u članku, prvi i drugi uslov su već ispunjeni a i treći bi se, uz odgovarajuće međunarodno angažovanje, mogao ostvariti.

"Zamisao podele Kosova između dve strane zaslužuje da bude ozbiljno razmotrena. Albanski deo bi se tada mogao ujediniti sa Albanijom ili ostati u federaciji, zavisno od volje naroda. Takvo rešenje – premda daleko od savršenog i za jednu i za drugu stranu, pošto bi obe morale da odustanu od dela zemlje – ostvarilo bi zahteve Albanaca za nezavisnošću a da to ne dovede do rata, a Srbima bi donelo trajno rešenje sada očajnog stanja".

Podelu Kosmeta, kao moguće rešenje, podržao je i Warren Zimmermann, poslednji američki ambasador u Jugoslaviji (1989-1992) i profesor diplomatije na Kolumbija univerzitetu (Columbia University). On se u časopisu za američku spoljnu politku Nacionalni interes (The National Interest) suprotstavio očekivanjima da bi se kratkim ratom, pre svega vazdušnim NATO napadima kao što je to bilo u slučaju Bosne, mogao rešiti slučaj Kosova. "Manje apsolutna rešenja bila bi bezbednija i nepristrasnija od onih krajnjih", smatrao je on.

U takva prihvatljivija rešenja, pored pretvaranja Kosmeta u treću republiku, on je ubrajao i njegovu podelu. Istina, veli Zimmermann, Srbi pod takvim rešenjem često podrazumevaju zadržavanje najbogatijeg dela Kosmeta, "ali mapa (podele – AS) bi se mogla uraditi tako da uravnoteži dobitke. Albanci bi mogli dobiti veći deo teritorije. Srbi bi dobili zemljište na kome se nalaze neki od srednjovekovnih manastira, dok bi ostali mogli biti stavljeni pod međunarodnu zaštitu. Radna pretpostavka podele je da bi srpski deo Kosova verovatno postao sastavni deo Srbije, dok bi albanski deo verovatno postao nezavisan ili bi odabrao da se pripoji Albaniji".

Konačno, za podelu Kosova se javno založio i lord David Owen, nekadašnji ministar spoljnih poslova Velike Britanije i evropski pregovarač za Bosnu 1992-1995. U tome ga je podržao i Njujork tajms (New York Times), glasilo za koje se često veruje da je blisko Demokratskoj stranci, a preko svog spoljnopolitičkog urednika Thomasa L. Friedmana. Govoreći, naime, na jednom skupu u Norveškoj, u osvit rata za Kosovo, lord Owen je zatražio da se napusti zapadna uzdržanost u pogledu izmene međunarodnih granica i da se njihovom promenom u Bosni i na Kosmetu razreše oba pitanja. "Hajde da odemo do gospodina Miloševića", predlagao je tada Owen, "i da mu kažemo da će mu svaka kvadratna milja koju je spreman da preda kosovskim Albancima doneti zauzvrat istu površinu u kvadratnim miljama oko Pala, koju će onda pripojiti Srbiji". "Jedini način na koji američke i NATO trupe mogu da odu sa Balkana, i ostanu van tog prostora, jeste ako većina tamošnjeg stanovnistva živi gde hoće i s kim želi", pridružio se tom predlogu i Friedman, upozoravajući američku diplomatiju: "Želite li da granice ostanu nepromenjene? U redu. Onda bar priznajte da će američke i NATO jedinice morati zauvek da ostanu s onim grupama koje žive unutar ovih zakovanih granica. A to je veoma dugo" (Friedman, 1999). (…)

Razmatrajući šta se moglo preduzeti da se pitanje Kosova što bezbolnije reši, došli smo i do pitanja: šta sada? Naravno, okolnosti su u ovome času za srpsku stranu mnogo nepovoljnije nego pre rata, pošto, umesto Srbije, Kosovom i Metohijom upravljaju Ujedinjene nacije, tačnije Sjedinjene države i njihovi saveznici. Ali, pre nego što pređem na iznošenje moguće srpske strategije prema pitanju Kosmeta, želim da odredim svoje stanovište iz kojeg ta strategija izvire. To je stanovište nacionalnog liberalizma.

Često se smatra da je liberalizam, koji uzima čoveka-građanina kao političkog suverena i nosioca osnovnih prava, nespojiv s nacionalizmom i njegovim etničkim i organicističkim naglašavanjem kolektiviteta i grupnih prava. Po takvom viđenju, stanovište kao što je nacionalni liberalizam (ili liberalni nacionalizam) u teorijskom smislu predstavlja drveno gvožđe (oxymoron), a u političkom smislu je neodrživo, pošto ono što je u njemu nacionalističko lako prevlada ono što je liberalno, pa se njegove pristalice očas nađu u istom taboru s autoritarnim nacionalistima (kao primer se obično uzimaju vajmarski nacional-liberali).

Međutim, ovi prekori su nepravedni pošto nacionalizam svode samo na etnički organicizam i davanje prvenstva kolektivnim nad individualnim pravima. Ali, predstava o naciji uopšte ne mora da bude autoritarno-organicistička. Ona može da vidi naciju kao zajednicu koja neguje upravo takve kulturne i političke vrednosti kao što su slobodni građanin, ustavnost, demokratija, trpeljivost… U istorijskom pogledu baš je nacija, s svojom idejom narodne suverenosti, kako zapaža Liaha Greenfield, bila "onaj oblik u kom se demokratija pojavila u svetu, sadržana u ideji nacije kao leptir u čauri". Poznatu De Maistre-ovu misao da se može videti Francuz, Italijan ili Rus, ali ne i Čovek, možemo samo malo da promenimo tako što ćemo reći da se može videti američka, britanska ili švajcarska demokratija, ali ne i demokratija. Kad god imamo demokratiju, ljudska prava, slobodnog građanina, mora postojati i neka zajednica, a to je upravo nacija. I kao što je loše u ime zajednice-nacije gušiti demokratiju, ljudska prava i slobodnog građanina, isto je tako rđavo u ime demokratije, ljudskih prava i slobodnog građanina gušiti zajednicu-naciju.

Otuda mnogi liberalni pisci – kao što su Yael Tamir, Avashai Margalit, Joseph Raz, Charles Taylor, David Miller, Michael Walzer i Will Kymlicka – danas upozoravaju da se individualne slobode i prava mogu do kraja shvatiti samo u sklopu određene nacionalne kulture. Pošto je nacija, veli Tamirova, temelj našeg kulturnog života, pravo pitanje nije liberalizam versus nacionalizam, već koji soj nacionalizma kao osećaja zajedništva odgovara liberalizmu? Po njoj, "savršeni brak" je onaj između "liberalne baštine s njenim poštovanjem slobode ličnosti, svesti i izbora" i "nacionalne baštine s njenim naglašavanjem pripadnosti, privrženosti i uzajamnosti". Liberalizam, prema takvim stanovištima, sme da ispoljava odbojnost samo prema nacionalizmu kao autoritarno-organicističkoj ideologiji, dok bi morao da uvažava nacionalizam kao moćni osećaj pripadnosti zajednici i da s njim iznalazi modus vivendi.

Upravo to je glavni zadatak liberalnih snaga u Istočnoj Evropi kao području veoma zasićenom nacionalističkim osećajima. Jedini pokušaj, u poslekomunističkoj Istočnoj Evropi, da se primenom doslednog konsocijacijskog modela sačuva višenarodna zajednica, kao što priznaje i Arend Lijphart, završio se neuspehom – premda se radilo o društveno, privredno i kulturno veoma razvijenoj zemlji (Češko-Slovačka 1990-1993).
Od države je još teže, u uslovima nedovoljne razvijenosti, probuđenog nacionalizma i arbitrarno povučenih granica, očuvati demokratski poredak. "Demokracija u Istočnoj Evropi ima samo jednu, iako u većini slučajeva zacijelo samo malu i slabu šansu, naime kao nacionalna demokracija" (Egbert Jahn). U državama sastavljenim od posvađanih i neprijateljskih narodnih zajednica, kakvih u Evroaziji nije malo, prva žrtva je demokratski poredak, a druga mir. Ako se u takvim državama uobičajene mere zaštite narodnih manjina i političkog pomirenja pokažu kao nedelotvorne, izgleda da nema druge do da se posvađane narodne zajednice razdvoje. U takvo zaoštrenim i bezizglednim slučajevima, "morali bismo odrediti državne granice tako da su nacije politički ujedinjene pod jednom vlasti i da u državi živi samo jedna nacija" (David Miller). Noviji pokušaji jedne "liberalne odbrane nacije-države" (Miller u The Economist, 1996) savetuju da se baš zarad uspostavljanja postojanih demokratskih poredaka obrazuju neprotivrečni i postojani državni okviri, a oni su često određeni baš oblastima koje naseljava nacija.

U takvom svetlu posmatrano, nacional liberalno rešenje kosmetskog pitanja podrazumeva razdvajanje albanske i srpske narodne zajednice na Kosovu i Metohiji. Naime, ako je išta pokazala dosadašnja uprava Ujedinjenih nacija (UNMIK) onda je to dubina ponora između albanske i srpske zajednice na Kosmetu koji primena uobičajenog zavežljaja ljudskih prava i ideologija multikulturnog društva očigledno teško mogu da premoste. Nada da će vreme ublažiti mržnju i doneti neophodnu trpeljivost pa i saradnju albanske i srpske narodne zajednice na Kosmetu zanemaruje činjenicu da tamo u poslednjih vek i po iskustvo mržnje i sukoba višestruko nadmašuje iskustvo snošljivosti i saradnje.

Uz to valja imati na umu da su poslednjih dvadeset godina svakako najgore godine albansko-srpskih odnosa, tokom kojih su čitavi naraštaji odgojeni na mržnji i nasilju (prema jednom istraživanju, na prelazu iz 1998. u 1999. godinu – dakle, pre masovnih stradanja tokom i po završetku rata! – kod 36,5% albanskih studenata glavni osećaj prema njihovim srpskim kolegama je mržnja, dok je kod Srba taj procenat "svega" 31%; ravnodušnost prema drugoj strani pokazuje 26% Albanaca i 33% Srba a saosećanje – dakle, jedinu "pozitivnu emociju" zabeležnu i istraživanju, samo 3,8% Albanaca i 5,5% Srba!).

Stoga, i uz najbolju volju svih strana, treba najmanje još toliko vremena da se vrati stanje s konca sedamdesetih, koje je i onda bilo daleko od dobrog. (…)