Srpsko ogledalo: Akademik Nikola Milošević

Puze, a ne moraju

Mi živimo u državi u kojoj nema ni političkih, ni ekonomskih sloboda, u državi koja više nema ni traga od suvereniteta • Svakim danom politički rejting vlasti sve se više urušava • Zakon o lustraciji bio bi velika sprdnja da se iza njega ne krije najgrublje kršenje principa na kojima on navodno počiva • Koja su ključna obeležja sadašnjih vlastodržaca • Nesrazmerna moć GS

Razgovarala: Ana Andrić

Nikola Milošević kritikuje, on ne razara, ne uništava kritikom. Davne 1964. godine o sebi je zapisao: "Ja stalno živim u strahu da nisam objektivan. Ja uopšte čeznem da ono što biva oko mene ne prelazi intenzitet najtiših pokreta."

Profesore Miloševiću, ovo pitanje priliči da se postavi prijatelju, poznaniku, drugu – ali prilika je takva pa Vas pitam – gde ste, ne vidimo Vas, ne čujemo...

Pitanje je sasvim na mestu, utoliko pre što sam ga ja, ne jednom, čuo povremeno i od nekih ljudi koje nikada u životu nisam upoznao. Stvar je naime u tome da sam jedno vreme bio prisutan na javnoj sceni, pre svega, zahvaljujući emisiji na Studiju B koja se zvala DA I NE . Onda se, međutim, pokazalo da oni koji ovde drže vlast nemaju nameru da pripuste, čak ni u dijalogu , jedan glas koji se njima ne dopada, jer kritički misli o njihovom režimu. Po nalogu, što bi se reklo, odozgo, ta emisija je zabranjena. Posle toga tri meseca sam pisao kolumnu za "Ekspres". Onda je novi urednik jednostavno tu kolumnu ukinuo. Štaviše, dogodilo mi se i to da sam od jedne naše spisateljice bio moljen da govorim o njenom romanu u Narodnoj biblioteci u Kragujevcu. Kada je upravnica te biblioteke čula moje ime rekla je – taj ne može. Prema tome ako me nema, kao što me nema, to nije zato što sam se ja povukao, nego što su me povukli.

U režimu koji je bio bilo Vas je, da budem u trendu pa da kažem u nerežimskim medijima. Pitam Vas kako objašnjavate ovo što Vam se sada događa?

Vrlo prosto. Tu skoro sam pročitao da je Slobodan Orlić izjavio kako naš glavni problem predstavlja to što su neke značajne figure prethodnog režima i dalje prisutne na javnoj sceni. Držim da je to način da se zataška odgovornost novog režima. Ne preti nama opasnost od toga da neko ko je žario i palio u prethodnom režimu sad opet to isto čini. Opasnost preti, i ona je već naravno vrlo realna, od toga da se vrati ne personalno taj prethodni režim, nego da se vrati ono što je činilo njegovu suštinu, a to se već i vraća, i što se zove sociološki govoreći, režim političkog monopola.

Dakle, kao što je u prethodnom, onom slučaju, jedan čovek i njegova žena donosio sve ključne političke odluke, tako se to i ovde ponovilo. Dakle, sama ta institucija apsolutnog monopola vlasti se ponovila. Nevolja je, naime, u tome što oni izbori na kojima je pao Slobodan Milošević nisu bili izbori na kojima su se građani izjasnili za ovakvu raspodelu političke moći. Nisu se izjašnjavali za to da recimo, jedna stranka koja bi jedva prešla izborni cenzus, a možda ni to, i koja se zove Građanski savez dobije, primera radi, mesto ministra spoljnih poslova, prosvete, gradonačelnika Beograda, predsednika Skupštine Srbije i predsednika Republike Srbije. Ono što je nekada bio JUL, evo još jedne sličnosti između prethodnog i ovog režima, to je sada Građanski savez. Razume se, da kad se, mimo volje građana, tako raspodeli politička moć, onda biva da svaki onaj glas kritike koji na neki način zabrine one što ovde žare i pale biva ugušen, ili potisnut sasvim na marginu, u mom slučaju ugušen.

Neću da Vas pitam o Vašoj ostavci u antikorupcijskom savetu, ali Vas pitam, Vas Nikolu Miloševića, niste, valjda, zaista poverovali u to da je u Srbiji moguća borba protiv korupcije, tim pre što je antikorupcijski savet čedo baš ove Vlade?

Pa, znate kako, ja sam verovao, ako ništa drugo da se makar glas kritike u tom savetu može čuti, dakle, da taj glas kritike može da dospe do javnosti. To je bila neka moja iluzija, ali, znate, život se i sastoji od gubljenja iluzija. Onda se pokazalo da vaš glas kritike može da dopre do javnosti samo ako date ostavku. Ja sam, naime, mislio ostavku da dam još u vreme kada sam na TV BK video pokojnog premijera Đinđića kako učestvuje u njihovom kvizu. Nije naravno, nikakva tajna da je vlada gospodina Đinđića okvalifikovala braću Karić kao ekstraprofitere. Sad, odjednom, predsednik Vlade dolazi u kviz tih istih ekstraprofitera. Ali, onda je taj isti predsednik onako mučki i zverski ubijen i razume se procenio sam da u tom času nije zaista uputno da dajem ostavku. Potom je došlo vanredno stanje, a onda sam iskoristio kao, odista, više nego dobar povod za ostavku slučaj Janjušević – Kolesar i njihovu konferenciju za štampu u Vladi Srbije. Mene je, moram priznati, najvećma iznenadilo to kako je ministar policije praktično prikrio dopis svojih mađarskih kolega. Pri tom mu je prva briga bila da pronađe onog koji je neovlašćeno taj papir dao gospodinu Dinkiću. Ponajmanje se može zamisliti ministar policije jedne demokratske države, dokaz više da ovo nije demokratska država, koji ide toliko daleko da izjavljuje da je ostavka kukavički čin.

Vi ste u Liberalnoj stranci, kako Vam zvuči to da je Dušan Mihajlović predsednik Liberala Srbije?

Pa, znate šta, poslovica kaže: "Bilo bi smešno da nije tužno". Apsurdno je da neko ko misli da je ostavka kukavički čin, da ne govorim o nekom ko je menjao političke strane kao rukavice, bio predsednik opštine Valjevo kada je Slobodan Milošević proglašen za počasnog građanina, dakle apsurdno je da neko ko se tako politički ponaša dobije podršku Liberalne internacionale. Ali, sve postaje jasnije ako nađemo pravi ključ za spoljnu politiku velikh sila. Ne treba misliti da Liberalno uređene države obavezno vode liberalnu spoljnu politiku. Ako su dovoljno moćne od liberalizma u njihovim spoljno političkim opcijama, po pravilu, nema ni traga.

Pominjete ministra policije, a njemu sličnih u Vladi je onoliko. Da li se može reći da je u ravni političke patologije to što su njihove stranke glasale za Zakon o lustraciji, ubeđene da se taj Zakon na njih ne odnosi?

Zakon o lustraciji bio bi jedna velika sprdnja da se iza njega ne krije najgrublje kršenje upravo onih osnovnih principa na koje se taj Zakon oslanja i u ime kojih je, navodno, donešen. Uostalom, evo da se prisetimo nekih glasnih zatočnika lustracije kao što su recimo Mirko Tepavac i Latinka Perović. Mirko Tepavac po čijem nalogu je zabranjen i praktično uništen čitav tiraž Rusko-srpskog rečnika Miloša Moskovljevića samo zato što je autor uneo reč - četnik.

Gde mi onda živimo, da li je ovo država, šta nam se događa?

Ovo je država političkog monopola. Ovo je država koju agencija Heteridž, u jednoj svojoj anketi o stepenu ekonomskih sloboda za 161 zemlju rangira na izvanredno 149. mesto koje deli sa Belorusijom. Albanija je na 104. mestu. Mi živimo u državi u kojoj nema ni političkih, ni ekonomskih sloboda i živimo u državi koja više nema ni traga od onoga što čini suštinu svake države i što se zove suverenitet. Ova nova tzv. demokratska vlast praktično ne da ima ograničen suverenitet, nego nema nikakav suverenitet. Ni jedan državotvotrni potez ona ne može samostalno da povuče. Štaviše, ovo je država čiji vodeći ljudi rade i ono što niko od njih ne traži. Ako morate da kleknete, ne morate da puzite.

Ali na unutrašnjem planu su silni, ne pristaju na vanredne izbore. U isto vreme Vas molim – ocrtajte nam kroki za antropološki portret onih koji vode ovu zemlju.

Najpre, što se portreta koji ste pomenuli tiče. Politički filter ovog režima, kao i svih takvih sličnih režima, je takav da propušta na površinu samo osobe tj. ličnosti određenog duševnog sklopa. To su oni koje nosi prevashodno strast vlastoljublja. Doći na vlast po svaku cenu, održati se na vlasti, to je ono što čini ključno antropološko obeležje tih ljudi. Svi oni koji su drugačije bili mentalno skolpljeni eliminisani su. Na kraju kad je sito prosejalo ono što po svojoj logici prosejava, mi smo dobili jedan takav politički sloj političara na vlasti koji ne mare ni za osnovna pravila ne samo liberalnog političkog ponašanja, nego i za osnovna pravila moralnog ponašanja.

Ono što je za psihologiju tih ljudi bitno i što otvara jedino neku perspektivu, to je okolnost da apsolutna vlast ne samo da kvari apsolutno moral onih koji imaju tu vlast nego i njihovu sposobnost rasuđivanja. Oni onda poneseni vlastoljubljem, opijeni moći nisu u stanju da prosude ni ono što je u njihovom najboljem dugoročnom interesu. Primera radi – zar nije bilo u interesu ovih sadašnjih vlastodržaca da raspišu izbore čim je bio ubijen premijer, a onda dok je trajala žalost. Umesto toga, oni su odlučni, ja tako procenjujem da istraju u odlaganju bilo kakvih vanrednih izbora i da sačekaju onaj krajnji redovni rok, a sa svakim danom njihov politički rejting se sve više urušava.