RAT U DOMU KARAĐORĐEVIĆA - Princ Vladimir Karađorđević prekida svoje ćutanje

Izvinjavam se mom narodu

Ne vidim da je takvo postupanje princa Aleksandra otvoreno ili pošteno kako bi se očekivalo od jednog starešine kraljevskog doma. Sasvim sigurno ono nema nikakve veze sa bilo kakvim idealima demokratije. Čovek koji se pravi da je guru demokratije, otvoreno se služi elementima totalitarizma

Razgovarala: Mira Beham

Na opšte iznenađenje i javnosti i ostalih članova kraljevskog doma, prestolonaslednik princ Aleksandar II Karađorđević uputio je početkom avgusta Vladi Srbije Predlog zakona o dvorskom kompleksu koji predviđa neku vrstu “renacionalizacije” Belog i Starog dvora. Prema tom predlogu, ukazom iz 1947. godine konfiskovana imovina porodice Karađorđević na Dedinju bi pripala državi, a ekskluzivno pravo na korišćenje jedne od kraljevskih palata i njene pokretne imovine bi uživali samo princ Aleksandar, njegova supruga i njihova tri sina. S obzirom na to da pitanje svojinskih prava porodice Karađorđević do današnjeg dana nije rešeno ni zakonom o restituciji imovine, ni ostavinskom raspravom, članovi kraljevskog doma, zatečeni predlogom princa Aleksandra, obratili su se srpskoj javnosti protestujući protiv tog dokumenta, jer neposrednog dijaloga sa prestolonaslednikom očito da nema.
Princ Vladimir Karađorđević, najstariji sin princa Andreja, brata Kralja Petra II, u Nemačkoj, gde živi i radi, objašnjava za NIN pozadinu i predistoriju najnovije kraljevske rasprave.

Vaše visočanstvo, kako ste saznali o spornom Predlogu zakona o dvorskom kompleksu koji je podneo prestolonaslednik princ Aleksandar?

- Naši advokati su ga iskopali. Kažem iskopali, jer predlog prethodno nije nigde objavljen niti nas je neko o njemu obavestio.

Bilo je burnih reagovanja nekih članova porodice Karađorđević na inicijativu princa Aleksandra. Zašto?

- Ako princ Aleksandar zaista veruje da je on glava naše porodice, onda je trebalo odgovorno da postupa i da nas sve obavesti o tom dokumentu. Čini se, međutim, da je dokument potpisan a da bilo ko od drugih članova porodice nije znao za njegovo postojanje. Ne vidim da je takvo postupanje mnogo otvoreno ili pošteno kako bi se očekivalo od jednog starešine kraljevskog doma. Sasvim sigurno ono nema nikakve veze sa bilo kakvim idealima demokratije.

Bojim se, nažalost, da će ovaj javni spor porodice Karađorđević kod našeg naroda izazvati razočarenje i ogorčenost zbog još jednog srpskog raskola. To je greška princa Aleksandra i njegove supruge i do toga je došlo zbog njihovog ponašanja prema nekim članovima porodice i njihovog celokupnog nepoštovanja ostalih Karađorđevića.

Da li su već duže napeti odnosi među Karađorđevićima ovim sporom dostigli vrhunac netrpeljivosti?

- Jedna stvar koju sam u životu naučio jeste da čovek u svemu što čini i govori mora da pokuša da bude ljubazan i da bude diplomata. Svi znamo da to u pravom životu nije uvek moguće. Odnosi unutar porodice Karađorđević su stigli do veoma tužnog stanja. Ja sam se uvek, zajedno sa drugim članovima porodice, trudio da posredujem između onih članova koji su bili u sukobu. To je bilo veoma naivno sa moje strane, jer se na taj način prelazilo preko suštinskih problema. Kad se vratim u vreme pre jedne decenije i više, veoma jasno mogu da prepoznam da je kamen temeljac sadašnje situacije postavljen već tada.

Možete li da nam to objasnite malo podrobnije?

- Postoje događaji koji govore za sebe. Na sam dan sahrane moga oca 1990. godine, princ Aleksandar mi je prišao i upozorio me da odmah moram da se vratim u London, jer je za mene opasno da ostanem u Americi. Danas shvatam šta je on tačno hteo da mi kaže. Nije to bilo opasno za mene - nego za njega. Moj otac, princ Andrej, bio je veoma omiljen u Americi, mnogo više nego princ Aleksandar. Odjednom ga više nije bilo, ali zato sam ja bio tu, princ Vladimir, sin tog toliko popularnog čoveka. Danas sam sasvim siguran da princ Aleksandar nije hteo da ja kao sin princa Andreja uberem plodove te popularnosti, jer je to moglo da baci senku na njega čija je popularnost trebalo da raste posle smrti moga oca. Ja sam bio previše naivan da to tada razumem, pa sam se posle šest nedelja vratio u London.

Međutim, to je bio obrazac ponašanja koji nas je doveo do današnje situacije. Doživeo sam niz takvih primera, pri čemu su se princ Aleksandar i princeza Katarina uvek trudili da sklone što više članova porodice iz sjaja njihove slave. Mi smo uvek bili samo potrebni kao vojnici porodice kad je trebalo da se podrži njihova stvar i da se dokazuje porodično jedinstvo.

Ovih dana je u srpskoj javnosti često bila reč o despotskom ponašanju princa Aleksandra. Biti okarakterisan kao despot znači da vas sredina doživljava kao zapovedničku, bahatu i samovoljnu osobu. Čini se da vaše priče i ocene idu u prilog takvom mišljenju?

- Nažalost, da. Ima bezbroj dokaza za to. U leto 2001. godine, na primer, princezi Jelisaveti je odbijena molba da se nastani u dve sobe u Belom dvoru, gde je rođena. Tu je provela lepo detinjstvo. Za mene je to bilo tužno, ali ne i iznenađujuće. Uprkos svemu što je princeza Jelisaveta učinila za princa Aleksandra i njegovu suprugu kao krvni rod Karađorđevića i veoma omiljena i lepa princeza. Ali, ona je morala da ide jer je bila opasnost za popularnost i rejting gazde Belog dvora.

Tada smo mi, potomci princa Andreja i princa Tomislava, počeli da brinemo o našim pravima. Postalo mi je jasno da bismo mi na Dvoru uživali neku vrstu tolerancije jedino kad bismo princu Aleksandru obećali bezuslovnu poslušnost i okrenuli leđa nekim članovima porodice, kao, na primer, princezi Jelisaveti. Ako bismo postavljali pitanja ili prekoračili dozvoljene granice, pretilo bi nam se oduzmanjem titule, ili bi princeza Katarina, koja nema ni krvnu vezu sa porodicom, vikala na nas.

Znate, svaka glava porodice - a još više starešina kraljevskog doma - mora da bude uzor odgovornosti i pravednosti i svojoj porodici i društvu. Njegova hrišćanska obaveza i dužnost su, između ostalog, da se stara za dobrobit svih članova porodice i da obezbedi slogu među njima.

Kada je jugoslovenska vlada odlučila da vrati svim članovima porodice Karađorđević državljanstvo i pasoše i kada se tadašnji ministar unutrašnjih poslova gospodin Zoran Živković, u martu 2001, spremao da u tu svrhu dođe u London, ja sam sve te činjenice slučajno otkrio na Internetu. U Londonu sam pitao gospodina Živkovića šta se desilo. Jadan čovek je bio zbunjen i uverio me da nema nikakvih problema i da samo treba da dođem u Beograd da sredimo stvari.

U maju 2001. imali smo porodični sastanak u Londonu na kojem nas je princ Aleksandar uveravao da se ništa neće desiti što se tiče porodice Karađorđević a da ne budemo svi obavešteni o svemu. Bio sam šokiran kada sam, samo kratko posle toga, opet preko Interneta saznao da su se princ Aleksandar i princeza Katarina uselili u dvorove na Dedinju. Kako biste vi okarakterisali takvo ponašanje?

To vi bolje znate nego ja.

- Još jedan primer poduhvata princa Aleksandra i princeze Katarine da isključe druge članove porodice je farsa koja je promovisana kao porodični sajt na Internetu. Taj takozvani porodični sajt je pretvoren u ikonu princa Aleksandra i njegove supruge. Uprkos svim obećanjima da se to promeni, ništa nije učinjeno u tom pogledu.

Za mene je zaista žalosno da jedan član porodice Karađorđević, koji svaku priliku koristi da sa patetikom izgovori reč “demokratija”, u zemlji u kojoj narod, kome bismo mi trebalo da služimo, traži pravi značaj demokratije, sada na sve načine pokazuje srpskom narodu koliko deo naše porodice zna da bude nedemokratski. To me veoma boli. Ne zbog današnjih Karađorđevića. Mene to boli jer se srpski narod opet laže, i bojim se da ne mogu da stojim na strani i da posmatram šta se dešava a da ne učinim ništa protiv toga, makar to značilo da kršim sve svoje principe i da prekidam svoje ćutanje.

Moram da priznam da me je sramota zbog odgovora na koje sam prinuđen postupcima princa Aleksandra kome sam do sada uvek bio lojalan. Molim za oproštaj ne samo Boga, našu slavnu Crkvu i srpski narod nego i moje pretke. Molim za oproštaj kralja Petra I koji je umro kao velikan među ljudima i oslobodilac naše dragocene zemlje. Molim za oproštaj kralja Aleksandra I koji je dao život za ideale koje je snio za našu dragu zemlju i za nas, njegovu porodicu.

Da se vratimo na Predlog zakona o dvorskom kompleksu. Kakvi su to zaista interesi koji stoje iza javnog spora članova doma Karađorđevića?

- Uprkos načinu na koji je slučaj predstavljen u javnosti, za nas, potomke princa Andreja, a verujem i za potomke princa Tomislava i kneza Pavla, to nema veze sa materijalnim vrednostima imovine, zemljišta i blaga dvorskog kompleksa na Dedinju.

Karađorđevići, kao moj pradeda Kralj Petar I, gradili su ta divna mesta kao žive spomenike onih duhovnih i kulturnih vrednosti za čije sačuvanje se srpski narod borio i krvario.

Suština današnje krajnje uznemirujuće rasprave je pitanje duhovne, kulturne i nacionalne vrednosti imovine Karađorđevića i sasvim nemoralno, ilegalno i nedemokratsko postupanje princa Aleksandra. Njegovo ponašanje je uvreda ne samo za ostatak porodice Karađorđević nego i za srpski narod kome bi porodica trebalo da služi, a ne da ga vara.

Kažete da je prestolonaslednikovo postupanje ilegalno, ali princ Aleksandar se poziva upravo na zakonitost svog čina i na postojeće pravilnike kraljevskog doma.

- Da, samo on prećutkuje neke važne detalje. Da počnemo od najstarijeg dokumenta koji mu služi kao pokriće za legitimnost onoga što radi, a to je Porodični pravilnik za članove kraljevskog doma iz 1930. godine. Reč je o dokumentu za koji se on sam složio da treba da se primene jer je zastareo i pun pravila koja ne mogu da se praktikuju i koja nisu u skladu sa današnjim vremenom. Izmena tog pravilnika je bila dogovorena na porodičnom sastanku 2001. godine, i naravno da se posle toga ništa nije desilo u tom pogledu, a sada je taj dokument odjednom na čudesan način ispravan i koristan. Žao mi je, ali to se pravim imenom zove - prevara!

Dalje, ako se princ Aleksandar, ipak, poziva na stare pravne osnove, onda bi trebalo da uvaži i sudsku odluku iz 1938. godine prema kojoj sva imovina i nasledstvo Karađorđevića treba da se podeli ravnopravno na kralja Petra II, princa Tomislava i princa Andreja i njihove potomke. Ali, princ Aleksandar je odlučio da ima pravo da sam donosi odluke o stvarima koje se pravno tiču i druga dva ogranka porodice kralja Aleksandra I. Ako uzmemo još u obzir da je reč o nacionalnim kulturnim i duhovnim vrednostima, onda ispada da jedan čovek sam odlučuje za ceo srpski narod! Meni to ne zvuči ništa bolje nego ono što su komunisti radili. Čovek koji se pravi da je guru demokratije otvoreno se služi elementima totalitarizma.

Onda, 2001. godine princ Aleksandar je zaključio ugovor sa tadašnjom vladom koji mu, iz njegovog ugla gledano, dozvoljava da koristi kompleks na Dedinju kako mu se dopada. Istina ove priče je, nažalost, da je on ušao u taj dogovor kao samoproklamovani starešina doma Karađorđevića bez ikakvih konsultacija sa drugim članovima porodice. Zanimljivo je u tom kontekstu da član 2 tog ugovora predviđa da se dvorski kompleks na Dedinju stavlja na korišćenje svim članovima porodice, a to je činjenica koju je princ Aleksandar uspešno sakrivao od nas.

Tim ugovorom, međutim, nisu regulisana svojinska prava porodice Karađorđević nego se čekaju zakon o denacionalizaciji i ostavinska rasprava. Po kojim pravnim osnovima onda princ Aleksandar žuri da stvori svršen čin i zašto ta hitnja?

Dogovor kuću gradi a nesloga razgrađuje - kaže stara poslovica. U vremenu kada je srpski narod krenuo kamenitim putem iz komunizma u demokratsku budućnost ne postavlja se pitanje šta Srbija može da učini za porodicu Karađorđević, nego šta porodica Karađorđević može da učini za Srbiju. U najmanju ruku kraljevski dom bi trebalo, u ovim i dalje nesigurnim vremenima, da bude snaga ujedinjenja, izvor vere u bolju budućnost i uzor demokratskih načela. Umesto toga svedoci smo kako se, kao često danas, stavlja lični interes ispred dobrobiti naroda i države.

Posle svega što se dešavalo zadnjih nedelja - da li vam se javio princ Aleksandar?

- Ne.