KOMENTAR - Kosmet mora konačno da ujedini dijasporu Odlikaši ili ponavljači?

Piše Nikola Janić

U svom pozdravnom govoru na Uskršnjim susretima dijaspore i matice 29. aprila ove godine u Beogradu, Republički Ministar pravde, gospodin Vladan Batić, obavestio je prisutne da je vanredno stanje, uvedeno posle ubistva pemijera Đinđića, ukinuto ali da će u Srbiji "posle njegovog ukidanja biti još i gore". Šta je gospodin Batić mislio svojom najavom o predstojećem vremenu u matici, ostaje nepoznato. Ali sve više je poznato da se građani, koji nisu kriminalci, češće nego ikada ranije nemilosrdno prebijaju od momaka koji svojim džipovima krstare ulicama gradova Srbije. Ovi "džipovci" nisu pripadnici ni jednog klana kriminalne mafije, već policije. Prebijanje i šutiranje nedužnih i njima nepovoljnih ili nesimpatičnih nije prekršaj jednog policajca. Kao da to čine po uputstvu, batinjanje se obavlja grupno i javno, na bilo kojoj ulici i od svih njih koliko ih može stati u jedan ili dva dzipa.

	Divljanje na Banovom brdu Predstavnici Jukom i Aleksandar Bratić iz Cesida upoznali su novinare sa poslednjim primerom policijskog divljaštva. Reč je o brutalnom prebijanju mladića Bojana Stojanovića koji je u kafiću pokušao da spreči policajce koji su nameravali da se, bez ikakvog povoda, obračunaju sa čovekom koji je srčani bolesnik. Vidno uznemiren, sa rukom u gipsu, Stojanović je rekao da su policajci njime "obrisali pod". - Samo sam rekao "Nećete valjda da nas tučete, nismo životinje". Njih šestorica su me oborili na pod i besomučno šutirali. Kada smo dosli u Urgentni centar, videli smo još tri mladića koje je te noći pretukla interventna patrola na Banovom brdu - rekao je Stojanović. Vest iz lista Danas od 27. juna 2003.

Za nedelju dana provedenih u Beogradu juna meseca čitao sam u dnevnoj štampi o tri grupna premlaćivanja nemoćnih pojedinaca. Koliko je slucajeva o kojima se ne piše ili ne zna? Lično ne mogu da se setim ni iz vremena Tita, a posebno Miloševića kada je po ocenama mnogih štampa bila slobodnija, ovakvih članaka i u ovom obimu. Svojom rukom, našem čoveku povratniku, koji ima uspešnu firmu i državi Srbiji plaća sve propisom određene dažbine, napipao sam, savijenu oko potiljka, izduženu oteklinu veličine naduvane gume koja se koristi da bi sprečili neželjeno začeće novog života. Otok i dalje naduvenog potiljka je star nekoliko nedelja! Žalosno je, ali ne i čudno, da u današnjoj Srbiji gde vlada "bela kuga", ovaj čovek smatra neoprostivim grehom stvoriti nekome zivot koji bi sutra grupa obesnih, kratko i uredno ošišanih (i to je jedino što je uredno) mogla nekažnjeno uništiti ili osakatiti.

Na Kosovu, gde srpska policija vec četiri godine nema pristup, šiptare niko ne bije. Ali u ovom (ne)delu Srbije šiptari prebijaju, šutiraju, muče i na kraju ubijaju cele srpske porodice. Najčešćce ih masakriraju neoštrim noževima i udarcima tupim predmetom po potiljku, a zadnji u redu ubijenih su tri člana porodice Stolić iz Obilića. Možda je i ovom prilikom potrebno ponoviti već jednom napisano u otvorenom pismu ubijenom Premijeru Đinđiću: "Pasivnost političara u matici da iskoriste volju i moć dijaspore da organizovano i u raznim oblastima, posebno po pitanju Kosova, trasira put za adekvatniji respons i poštovanje legitimnih zahteva SRJ i Srbije, upućenih zapadnim vladama i Ujedinjenim nacijama, za nas je neodgovorna stvarnost i nerešen rebus. (...) Ubeđen sam da samo organizovana Srpska dijaspora može da utiče na političke promene u 'svojim' respektivnim zapadnim zemljama, gde nas nije baš malo. Mnogi od nas su i njihovi državljani, a uz podršku korektnih zapadnih prijatelja možemo od respektivnih Vlada u zemljama u kojima živimo masovno i kontinuirano da s pravom zahtevamo da ispune ono na šta su se obavezali pre dolaska njihove policije i vojske na Kosovo - i što je određeno Rezolucijom 1244, Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ako vlast u Srbiji odbaci obim i mogućnost doprinosa udružene dijaspore, uskoro može biti kasno za bilo kakav pomak (u našu korist) po pitanju Kosova. Dok se drugi i pametni ujedinjuju, iz Srbije se pokreću planirana sabotiranja ujedinjenja srpske dijaspore Evrope. Istovremeno kosovski albanci, kao što su to činili Hrvati, Slovenci i bosanski muslimani, svakodnevno ugrađuju bar po jedan novi ‘kamen’ u već zabrinjavajuce nazirući temelj još jedne, od mnogih planirane i priželjkivane, samostalne države na prostoru sadašnje Jugoslavije, odnosno Zajednice Srbije i Crne Gore?!"

Dobro osmišljen, neophodan i obostrano obavezujući dijalog sa dijasporom o zajedničkom delovanju po pitanju statusa Srpske pokrajine Kosovo i Metohija, egzistencijalna je potreba, koju Vlada Srbije iz neobjašnjivih razloga neodgovorno zanemaruje.

Kad se već ponavljam, onda da ponovim i deo pisma koje sam uputio Predsedniku Srbije, gospodinu Zoranu Živkoviću za vreme vanrednog stanja: "Zaustavite ponižavanja i prebijanja. Izvedite pred sud one koji su ponižavajućim, fizički bolnim i nezakonitim metodama 'obrađivali' i one privedene koji u svom životu nikada nisu imali veze sa kriminalom, a još manje sa ubistvom premijera Đinđića. Takve 'koleteralne štete' tokom vanrednog stanja ne prihvata pravna i demokratska Evropa i one sigurno udaljuju Srbiju od evropske zajednice."

Odgovor je očigledno izostao, vanredno stanje u zemlji je ukinito, a nanošenje štete ugledu države i smetnje prijatnom osećaju kada ulazimo u maticu da bi u njoj godišnji odmor proveli "među svojima", prisutne su nelagode kod mnogih diasporaca.

Ni u snu nismo mogli pomisliti da će domokratske "promene" u matici biti razlog tome što danas mnogi naši ljudi iz rasejanja stoje u redu za dobijanje državljanstva zemlje u kojoj zive.